ПРЕВЕНТИВНА ДЕЛАТНОСТ У ЗАШТИТИ ЛИЦА
У в о д
Историја људске цивилизације се може посматрати као историја сукоба. Кроз целу историју људског рода је присутно насиље као један од главних чинилаца решавања спорова. Високи државни функционери (шефови држава, председници влада, министри), вође политичких странака, војне личности, верски поглавари и друге истакнуте личности јавног и културног живота одувек су били објекат напада, појединца или група, политичких противника, верских или других фанатика, као и душевно поремећених особа.
Данас, у савременим условима, тај круг људи који су изложени нападима знатно се проширио, а њихова лична заштита зависи углавном од материјалних могућности, друштвеног и пословног престижа и потребе посла којим се баве. Промењени друштвени услови и улоге људи разних професија постављају нове захтеве пред службе обезбеђења, чији су се послови проширили и комерцијализовали. То је условило и појаву већег броја приватних компанија које пружају безбедносне услуге, које се разликују и то у зависности ос специфичности „наруџбине“, и очекује се да ће ове компаније постати снажан и ефикасан инструмент одбране друштва од насиља и криминала..
У непосредној заштити одређених лица могу се ангажовати припадници агенција за обезбеђење од чијег рада и извршавања задатака, у многим ситуацијама зависи успешност остваривања заштите, па и сам живот лица које се штити.
Ти припадници, који су ангажовани на заштити одређене личности, обављају непосредну заштиту која обухвата скуп мера и радњи које планирају и предузимају како би се при сваком евентуалном покушају угрожавања њихове личне безбедности то избегло.
Данас се популарно такве особе зову телохранитељи, бодигардови, и сл. са карактеристичним фризурама, стилом облачења и ставом који каже да је спреман да у сваком тренутку демонстрира силу. Многи од њих су били уплетени у сумњиве активности. А на те послове дошли су на основу пријатељских веза и препорука. Готово је јако мали проценат оних који послове физичко-техничке заштите обављају са завршеном обуком из заштите личности и уопште менаџмента обезбеђења личности и активности које таква личност обавља. Јасно је да то указује да такви тимови никаква препрека нису за праве тимове или лица која су решила да изврше своју криминалну активност. А поготову ако су таква лица из редова обавештајних служби, терористичких организација или пак имају иоле увида у посао телохранитеља, извршиоца физичког обезбеђења.
Даншње тенденције су такве да готово сваки пословни човек, угледна личност било да је из друштвеног или културног живота, или је на „естрадном небу“ или се бави неком другом врстом посла, уз то јој је потребна физичка заштита, њој или члановима њене породице. Још ако је при том добро финансијски обезбеђена, лако може постати мета криминалаца, па се ту управо и огледа оправданост ангажовања личног обезбеђења.
Историјски аспекти заштите лица
Од када је „света и века“ постојали су људи који су пратили принципале и штитили их од свакојаких претњи. Сам начин рада и организације су се разликовале током историје у зависности од технолошких и социјалних момената – али је суштина увек остајала иста, а то је адекватна заштита одређеног лица. Технолошки раст се огледа у развоју оружја и возила (од штапова и мачева до савременог дугог оружја, те од коња, двоколица до аутомобила) док су се социолошки развијали у различитим нивоима (штитити једно или више лица, породице, краља или председника, породице државника, државне госте...)
За такве послове, непосредне заштите, одувек су се бирали најбољи међу најбољима, посебно обучавани и облачени људи, војници (полицајци), са истакнутим неопходним карактеристикама човека који ће упешно заштитити другог.
Реч је о томе да код свих приватних агенција је један фактор исти – све их воде, организују обуку и тренинг, људи који су раније радили у „државном сектору“ односно у Управама, Директоратима или јединицама за обезбеђење.
Међутим, најранија манифестација приватне безбедности, у данашњем смислу тог значења, налази се у Енглеској, а нешто касније и у САД. Вид ангажовања огледа се у одговорности по принципу ротације међу самим грађанима за ноћну безбедност града. Повећана урбанизација и нарастајући криминал исказивали су успостављање првих сталних професионалних полицијских станица (1840), чији су службеници били плаћени да раде безбедносне послове, који су тада били одговорност грађана. Временом се дошло до ситуације и схватања да службеници јавног реда и мира нису у могућности да успоставе потребан ниво безбедности за све у заједници. Ово је нагнало Алана Пинкертона (1855) да успостави прву безбедносну компанију у држави са циљем гоњења злочинаца, обезбеђивања безбедности на путевима и организовања других безбедносних функција. Сада се Пинкертон сматра највећом приватном безбедносном компанијом у свету. Ношен истим мотивима, Edwin Holmes је основао прву компанију за производњу противпровалних аларма (1858), претечу данашње мултинационалне индустрије безбедносних аларма. Washihgton P. Brink je означен као оснивач камионског доставног сервиса (1859) који се касније развио у Бринкову оклопну аутомобилску компанију за безбедан пренос новца и драгоцености
Ситуације које је наметнуо Први, а затим и Други светски рат показале су потребу за приватном безбедношћу и условили драматичан пораст приватне безбедносне индустрије. Тадашња догађања по завршетку ратова, а и сама реалност указивали су да полиција не може да се избори са порастом криминала и да заштити сву приватну имовину. То је прави разлог који је довело до експанзије приватног безбедносног сектора.
Данас, агениције функционишу на свим континентима а бивале су основане током 19. и 20. века. По називима су различите, али се уочавају карактеристике регионалних служби које су – како је решено – дале кадрове у виду власника, директора или инструктора дате агенције. Тако постоји широк дијапазон америчких (бивши припадници ФБИ, ЦИА, СЕАЛ, Делта јединица), енглеских (некадашњи припадници МИ5, МИ6, Скотланд јарда и САС јединица), француских (обавештајне и контраобавештајне службе, као и Легије странаца), а поготову фирми са Израелским префиксима у имену.
Законска регулатива
Србија је једина земља у региону Југоисточне Европе која није правно уредила свој приватни сектор безбедности, иако у њој послује велики број компанија које пружају услуге обезбеђења.
Према незваничним проценама на овим пословима ради између 47-50 хиљада људи који су наоружани са скоро 47.000 комада разног оружја[3]. Када узмемо у обзир да у Минисарству унутрашњих послова има између 45-46 хиљада запослених лица који поседују 53.100 комада оружја, постаје јасно колико је потребно да сектор приватног обезбеђења буде правно регулисан.
На конференцији под назибом „Приватне безбедносне компаније у Србији - пријатељ или претња?“, коју је CCVO (центар за цивилно војне односе) организовао у сарадњи са Организацијом за европску безбедност и сарадњу (OEBS), изнет је податак да се од 2000. год. до данас радило на четири нацрта закона о физичко-техничком обезбеђењу, али ни један од њих није чак ушао у скупштинску процедуру. Из тог разлога, у неким компанијама за обезбеђење никаква инспекција није обављала контролу већ годинама.
Закон о систему државне самозаштите из 1986. године укинут је 1993. године и од тада Србија нема никакав закон који би регулисао ову делатност. Данас се она уређује помоћу десетак закона, као што су Закон о предузећима или Закон о оружју и муницији, али специјализовани закон не постоји и то је велики проблем – каже Предраг Петровић, један од истраживача CCVO-a, и додаје да сектор приватног обезбешења није у довољној мери под контролом и због тога што не постоје прецизни подаци о свим онима који се овим послом баве.
Тренутно постоје четири модела закона о приватној делатности обезбеђења то су:
- Модел закона о приватној делатности обезбеђења (Центар за цивилно-војне односе, 2006),
- Нацрта закона о приватном обезбеђењу лица и имовине (Одбор Удружења предузећа за физичко'техничко обезбеђење при Привредној комори Србије, 2006)
- Нацрта закона о приватној делатности обезбеђења лица и имовине и детективској делатности (LEX, 2006) i
- Нацрт закона Министарства унутршњих послова.
Тренутно је оснивање агенција за обезбеђење регулисано Законом о предузећима[6], према коме је за оснивање агенције довољно имати оснивачки капитал, канцеларију, регистрован телефон и најмање једног запосленог радника. Како Законом није предвиђено постојање категорије предузећа за обезбеђење, тако је већина фирми регистрована за неку другу примарну делатност. То значи да неко, на пример, може имати регистровану самопослугу, а вршити делатност обезбеђења.
Према поменутим моделима закона, под пословима приватне делатности обезбеђења подразумевају се: заштита лица, заштита имовине, превоз и заштита новчаних пошиљки и других пошиљки, заштита јавних скупова, управљање надзорним центром, планирање, пројектовање и уградња система техничке заштите. У LEX предлогу, поред ових делатности, предвиђене су и детективска и самозаштитна делатност
У овим моделима закона на различите начине решено је то ко агенцијама треба да издаје дозволу за рад. Према моделима које су дали Удружење и LEX, лиценце за рад издаје Удружење, односно Заштитно-безбедносна комора која је део Привредне коморе, док по моделу CCVO и МУП те лиценце издаје МУП. Предност првог решења је та што приватне агенције за обезбеђење најбоље знају своје потребе, а мана је потенцијални сукоб интереса. Друго решење је добро утолико што је Министарство одговорно Влади и Скупштини за свој рад, па би самим тим био боље осигуран надзор државе над издавањем лиценци. Али се и овде јавља потенцијални сукоб интереса и могућност нелојалне конкуренције, јер је полицији дозвољено да на тржишту наплаћује своје услуге безбедносног карактера[8]. Сви модели, осим модела који је дао МУП, предвиђају да лиценца буде издата на неодређено време и да може бити одузета под одређеним условима, који се утврђују надзором рада агенције. У нацрту МУП предвиђено је ограничено трајање лиценце. Лиценца за правна лица траје пет година, а за запослене три године.
У свим моделима закона предвиђени су одређени услови које они који желе да се запосле у агенцији за приватно обезбеђење морају испунити: адекватна стручна спрема, савладавање програма стручног усавршавања, непостојање ометања јавног реда (да лице није осуђивано за кривична дела и прекршаје са елементима насиља), Држављанство Републике Србије и општа здравствена способност. По моделима закона које предлажу CCVO и Удружење, поред ових услова потребно је и да лице активно говори српски језик. Ова одредба је у супротности са моделима по којим се наводи да страна правна и физичка лица могу обављати делатност обезбеђења у нашој земљи, а исто тако се може поставити питање и да ли је ова одредба у складу са Законом о раду који забрањује језичку дискриминацију приликом запошљавања[9].
Употреба силе део је репресивне функције ових агенција. Тренутно важи правни основ за употребу силе по коме је она дозвољена у нужној одбрани[10] и у крајњој нужди[11], како предвиђа Кривични законик и у случају самопомоћи[12], како предвиђа Закон о облигационим односима.
У моделима закона прописан је општи принцип сразмерности и законитости приликом примене свих мера које подразумевају употребу силе и ограничавање људских права грађана. Ове мере морају бити употребљене сразмерно законитом циљу њихове употребе, тако да нико не сме бити подрвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању. Онај ко врши обезбеђење дужан је да примени ону меру која је најмање штетна. Онај ко поседује лиценцу мора о томе обавестити полицију у року од 24 сата након што је применио било коју меру. Смисао овог поступка је у томе да буде испитано да ли постоји кривична одговорност радника обезбеђења, односно да ли је дошло до прекорачења граница нужне одбране или крајње нужде. Према предложеним нацртима, онај ко врши обезбеђење може носити ватрено оружје у складу са Законом о оружју и муницији
Према Закону о оружју и муницији, агенције морају водити евиденцију о оружју и муницији физичког обезбеђења. Употреба оружја дозвољена је само у случају када живот људи не може другачије бити заштићен или у случају када је потребно одбити непосредни противправни напад којим је угрожен живот оног ко врши обезбеђење или живот лица које је под заштитом. Предвиђено је да је онај који поседује лиценцу дужан да води евиденцију употребе ватреног оружја.
Специфичности заштите лица
Заштита појединих личности предузима се у склопу јединственог система заштите сходно позитивним прописима и обухвата усклађену делатност физичке, уз примену техничке компоненте службе приватне безбедности, која подразумева одређене радње и мере да би се што боље заштитила одређена личност. Када се говори о заштити личности, то подразумева „скуп планских физичко-техничких мера, поступака и радњи које предузима приватни сиситем безбедности ради зачтите неке личности, односно елиминисање или смањење разних облика угрожавања и других опасности које прете личности која се штити.
С тим у вези, предузимају се одговарајуће делатности за заштиту одређених личности, на основу процене безбедносне ситуације у свакој конкретној ситуацији и у складу са важећим законским и подзаконским прописима. Заштита се пружа на месту рада, становања, приликом кретања, путовања по земљи или иностранству, боравку у одређеним просторијама, свечаностима, скуповима...
Специфичност обављања ових послова огледа се у законитости у обављању послова заштите личности, тајности акција послова заштите, оперативно-превентивном раду који је основ сваке заштите, сарадњи приватних агенција са органима безбедности, и увек треба имати у виду да су нападачи увек у предности, јер имају могућности избора за извођење планираног напада, у случају напада на возило, прво правило је напустити место догађаја, телохранитељ, мора увек да буде на опрезу и да непрекидно прати понашање лица која се налазе у непосредној близини штићене личности, а не личност саму, два телохранитеља никада не раде исти посао, никада не треба мешати посао и тадовољство...
Пре свега се тежи да се напад на лице и не деси, значи да се делује превентивно, а уколико дође до напада физичком силом, хладним или ватреним оружјем или другим средством извршења, телохранитељ треба да предузме потребне мере да савлада нападача и спречи извршење напада.
Делатност на заштити лица карактеришу неке специфичности, али оно што је незгодно јесте непостојање закона који регулише ову област. Тако да има доста одступања и уопште правних празнина, и зато је јако битно да се ова област што пре законски регулише. С тим у вези, јако је битно да се без обзира на карактер предузетих радњи и мера, да се испоштује законитост и степен тајности у спровођењу свих активности у заштити лица. Посебан значај имају правила која су заснована на практичним искуствима јер често омогућавају да се благовремено сагледају намере и облици деловања свих који желе да угрозе штићено лице, да се отклоне ризични фактори који доприносе угрожавању и предузимању адекватне мере за неутралисање свих опасности, што је гаранција да ће штићено лице добити одговарајућу заштиту.
Некада је заштита у виду живог штита била привилегија императора, владара, а данас је то неопходна потреба политичара, спортиста, уметника, личности из света бизниса или особа која имају финансијских средстава, па је ствар луксуза имати телохранитеља или је пак реч о томе да се једноставно плаше за свој живот. Велики је значај „пратиоца“ у непосредној заштити лица, без обзира на то шта и где то лице ради, где борави и куда се креће.
Безбедносна претходница
Безбедносна претходница представља скуп свих безбедносних мера и ради, активности и договора прикупљених непосредним превентивним радом припадника обезбеђења, а у вези са кретањем и боравком штићене личности у одређеној области. Наведени подаcи представљају основ за израду безбедносног плана тј. предузимање низа мера и активности, пре кретања штићене личности ка наведеном месту а све са циљем омогућавања безбедног доласка, боравка као и одласка штићене личности из наведеног места.
Значи да, се сазна да штићено лице намерава да посети одређени објекат, град, државу прво што се треба урадити јесте да се тамо се шаље тим или уколико није у питању неки јачи облик заштите, један детектив са циљем да се стекне увид у стање безбедности, да се прикупе подаци о објектима, могућим облицима и носиоцима угрожавања, али је такође јако битно да се оствари сарадња са тамошњим представницима служби обезбеђења, и да се изврше неопходни прегледи.
Основно је да се изврши провера безбедности трасе кретања као и контрола места тј. обејекта посете. У зависности од клијента, од безбедносне процене могу се ангажовати и два тима у претходници. Први тим иде знатно раније (понекад и неколико седмица) или барем пар сати раније са циљем припреме терена а други краће 5-10 минута пре ескорта са главним циљем провере трасе кретања (заседе, логистички проблеми, удеси, застоји, радови на путу) и у сталној је радио вези са пратњом. У случају напада, судара, кварова на возилу и других инцидентних ситуација претходница може пружити непосредну помоћ и подршку пратњи.
Претходница представља очи и уши непосредне пратње. У циљу успешног решавања наведених задатака потребно је да возила и лица из претходнице буду што мање уочљива. Уколико клијент и разлози безбедности то захтевају, некада је могуће ангажовати два тима (уколико штићена личност обилази у току дана више различитих места) који би радили по принципу док би један тим био ангажован као додатно појачано обезбеђење непосредној пратњи и долазио 5-10 минута раније пре штићене личности, за то време би други тим био ангажован на обезбеђењу прихвата целокупног тима са штићеном личношћу.
По доласку непосредног обезбеђења тим претходнице, који је дошао непосредно пре штићене личности, одлази на следеће место посете и организује безбедан долазак непосредне пратње са штићеном личношћу.
Безбедносни план
Пре него што се крене са процесом обезбеђења клијента мора се направити реална процена података о појавама и догађајима везаним за безбедност лица. Пратећи носиоце угрожавања, њихов утицај, снагу и средства која користе, предузимају се мере за њихово елиминисање или околности у којима су настали.
Пре свега се утврђују, на основу осматрања и претходнце, већ постијећи носиоци угрожавања живота, здравља и пословања клијента а затим се у зависности од посла којим се бави, политичких ставова и осталих карактеристичних података процењује који би се то облици угрожавања безбедности и њихови носиоци могли јавити у будућности.
Осим већ познатих података о профилу личности и његовим занимањем и склоностима штићена личност је дужна да изнесе све податке везане за његову безбедност, тј. ко би могао бити потенцијална претња и са којим појединцима и организацијама је у конфликту. Реч је о томе да рецимо на пример, пре ће атентат бити извршен на особу из света политике или бизниса него на естрадну звезду.
У превентивни рад свакако спада и безбедносна процена колики је степен угрожености штићене личности а на основу безбедносне процене тј. нивоа угрожености штићене личности долази до прављења или измена постојећег плана безбедности. Информације добијене као и безбедносна проcена угрожености штићене личности која се обезбеђује добијена од оперативно обавештајних служби представљају један од најбитнијих основа за организовањем система мера и радњи којима cе се нека штићена личност обезбеђивати.
Безбедносна процена се утврђује у облику писаног документа и она је саставни део плана обезбеђења, она приказује постојеће стање безбедности, прогнозира будуће догађаје и прецизира задатке за отклањање узрока, методе супротстављања односно спречавања да дође до угрожавања безбедности клијента (атентат, отмица, повреда части и угледа, пословања и сл.).
План заштите је свеобухватан и концизан документ који омогућава и подржава дистрибуцију информација целокупном особљу.
Информације садржане у плану заштите представљају основ за оперативни план који треба да умањи, или елиминише опасност или се супротстави предвиђеним опасностима и обезбеди упутство службеницима безбедности у случају инцидента.
Типови планова:
- Стални план
- Привремени план
Сваки план је другачији на основу специфичних захтева одређеног места. И из тог разлога ови планови морају бити и остати флексибилни јер скоро код свих случајева може се нешто догодити и план ће се у том случају морати мењати (промена трасе, штићена личност касније стиже и др.). Стратешки циљеви планирања се односе на очување безбедности штићеног лица, а у сврху што боље превенције сачињавају се планови који су конкретни.
Значи да при изради плана обезбеђења увек се мора водити рачуна да постоје главни и резервни планови. План увек мора бити максималистички, то јест да се обезбеђење планира са што је могуће јачим мерама. Углавном се полази од плана максималног обезбеђења па се у зависности од: материјалних могућности, постојеће потребе, слободе приватног живота клијента, неремећења нормалних редовних активности клијента, коригује али никада у толикој мери да би то драстично угрозило безбедност клијента.
План мора бити и реално изводљив и по могућности што простији. Информације садржане у плану заштите представљају основ за оперативни план који треба да умањи, или елиминише опасност или се супротстави предвиђеним опасностима и обезбеди упутство службеницима безбедности у случају инцидента.
План обезбеђења мора да садржи следеће елементе:
Уколико се врши обезбеђење штићене личности приликом путовања аутомобилом и то са више њих онда је неопходно припремити и план везе, јер је потребно да сви учесници обезбеђења буду у сталном контакту ради што боље координације. Уколико се то врши само једним возилом, онда је то „рутински“ план везе који подразумева само комуникацију у једном возилу и везу са центром одакле се контролише и надгледа штићена личност.
Безбедносни план дакле, прецизно разрађује поступке људи који раде на обезбеђењу лица у свим могућим варијантама уколико би дошло до угрожавања безбедности штићеног лица као и преcизна упутства за рад сваког припадника појединачно, у случајевима када се креће пешице, када превозним средствима, у затвореном простору, на послу, приликом сусрета са већим бројем људи...
Систем везе - комуникација
Када се планира система везе мора се водити рачуна о томе да увек постоји резервни систем везе у случају да један закаже. А данас са напретком технологије постоје бројни уређаји који омогућавају да тај систем функионише беспрекорно (радио веза, мобилни телефони), али опет се треба заштитити од евентуалних непријатности. На пример: ако су у питању мобилни телефони пожељно је имати два телефона од различитих мрежних оператера или резервне фрекфенције на радио станицама.
Систем везе је организован на два нивоа. На првом нивоу успоставља се веза између припадника тима за обезбећење на терену, мећусобно и са штићеном личношћу. На другом нивоу обухвата се одржавање везе између припадника тима за обезбеђење и припадника обезбеђења објеката које штићена личност користи, служби безбедности (полиција и сл.), дежурних служби (хитна помоћ, ватрогасци и сл.) и свих битних фактора који могу да утичу на безбедност штићене личности.
Тим за обезбеђење мора имати интерни или опште прихваћен систем сигнализације у ситуацијама када је пожељно избегавати радио везу или у ситуацијама када је немогуће користити било какву везу. То су случајеви када постоји могућност прислушкивања, па се понекад телефони стављају у специјалне кутије које спречавају да мобилни телефон оствари комуникацију са репетитором мобилне телефоније. У неким ситуацијама се употребљавају и сателитски телефони и интернет.
Мере и радње које се предузимају
Да би се успешно обавио задатак непосредне заштите штићене личности, телохранитељ треба да предузима следеће мере:
– оперативно-превентивне;
– превентивно-техничке;
– противпожарне заштите;
– здравствене заштите;
– заштите објеката и
– непосредне заштите
Оперативно-превентивне
У оперативно-превентивне мере спадају благовремено информисање о подацимa битним за безбедност личности. Као и у свакој војној операцији или диверзантско-терористичкој акцији, претходи им дуг и детаљан обавештајни рад на прикупљању података (информација) о жртви, односно објекту који је планиран као мета напада. Изучавају се, уколико је реч о штићеној личности, њеним обичајима, навикама, прати се њено кретање, проучава њена прошлост. На основу тих и других прикупљених података и информација планирају се акције, одређује време и место, као и средства која ће се најефикасније употребити (ко, када и гдје). Недостатак информација или непоуздане информације о евентуалним намерама и евентуалним метама напада доводе службу заштите штићене личности у готово немогућу ситуацију. У таквим случајевима, као што показује пракса, телохранитеља треба удаљити или замијенити.
Телохранитељ учествује у изради плана обезбеђења штићене личности и стара се о његовом спровођењу. Проверава податке за лица која се стално или повремено ангажују на пословима од значаја за безбедност штићене личности (возачи моторних возила, запослена лица у објектима које користи одређена личност, друга лица која раде у кабинету итд.), као и безбедносну заштиту лица запослених у објектима штићених личности, која због природе посла долазе у контакт са штићеном личношћу.
Телохранитељ такође врши безбедносну припрему лица која се ангажују на задацима обезбјеђења (обука возача који вози одређену личност). У сарадњи са штићеним лицима учествује у изради програма путовања и боравка, предлаже измене програма кретања и боравка, уколико постоји реална опасност да би реализацијом утврђеног програма могла да угрози безбедност штићене личности.
Непосредно сарађује с надлежним органима и службама безбедности на терену, остварује надзор над одређеном категоријом лица (потенцијално опасна лица) која су склона приетњама, насиљу итд., те предузима потребне мере за спречавање њихове активности.
Телохранитељ се брине о поверљивим и другим службеним материјалима одређених личности.
Превентивно-техничке мере
У новије време се из сасвим оправданих разлога у заштити одређених објеката поред физичке и механичке заштите све више користе и разна техничка средства за заштиту периметара и унутрашњих просторија у објекту. Под противпровалном односно техничком заштитом, или како се то још често назива заштитом од тајног или насилног упада у штићени објекат, или одређене просторије у њему подразумева се примена мера које треба да спрече, алармирају и неутралишу сваки неовлашћени приступ непознатих лица у њега. За потребе техничке заштите наших лица и објеката користе се разни алармни системи заштите, ТВ систем затвореног круга и системи за контролу приступа.
Основна намена алармног система када је у питању техничка заштита објекта у којем штићено лице борави јесте да се упозори дежурно лице на покушај неовлашћеног приступа у објекат, или простор који се штити.
Коришћењем ТВ система затвореног круга у систему техничке заштите лица и објеката прати се и врши контрола: непосредне околине објекта у којем лице борави, прилаза објекту, односно критичним тачкама на објекту, улаза у штићени објекат и одређених просторија у самом објекту, а пре свега рестриктивни простор.
Систем за контролу приступа контролише приступ и регистрацију уласка и изласка свих лица у објекте у којима штићено лице живи и борави.
Увођењем ових система за контролу приступа у великој мери повећава се безбедност објеката, а уједно се смањује број надзираних места од стране лица која су одговорна за стање безбедности.
Мере противпожарне заштите
Када је реч о противпожарној заштити, указује се на потребу да се контролише исправност функционисања уграђених уређаја за противпожарну заштиту у објектима које користи штићено лице, и обучава одређена лица да користе и рукују овим уређајима.
Осим тога дужни су да у исправном стању одржавају електричне, вентилационе, топлотне и друге инсталације. Детективи који обезбеђују штићену личност морају бити обучени и оспособљени за употребу и коришћење опреме и средстава за заштиту од пожара као и уређаја за детекцију истих.
Мере здравствене заштите
Приликом предузимања мера здравствене заштите, детектив мора бити у сталном непосредном контакту са личним лекаром штићеног лица, јер је неопходно да зна какво је њено здравствено стање, као што треба да зна и коју крвну групу има. Такође мора да познаје основне појмове о пружању прве помоћи и да у сваком тренутку зна која је најближа дежурна здравствена установа у месту где штићена личност борави.
Осим поменутих података о штићеном лицу потребно је и имати све већ поменуте податке и о његовој најближој околини (породици, пријатељима и сарадницима). Посебно треба водити рачуна да неко ко болује од неке заразне болести не дође у ближи физички контакт са штићеном личности.
Мере заштите објекта
Приликом предузимања мера заштите објеката које штићено лице стално користи, потребноје непосредно штити објекат, уређаје, опрему и инсталације у њему (резиденцију, стан, кабинет). Битан фактор који утиче на целокупну безбедност штићеног лица је управо исправност свих инсталација и уређаја у објектима које користи штићено лице. Наиме, клијентов живот и здравље осим насилних напада може бити угрожено и неким другим ризицима и претњама(биолошки, радиолошки, хемијски и сл.). Свака озбиљна служба обезбеђења је одговорна за целокупну безбедност клијента па стога мора да води рачуна и о оним ризицима који нису повезани са нападима других лица или организација на штићену личност. Провера исправности свих инсталација и уређаја у објектима умањује могућу претњу по здравље и живот клијента.
Такође, неопходно је штити сва лица која се по било ком основу налазе у објекту (запослени, гости, породица), и да се сарађује са службом обезбеђења објекта. По потреби се контролишу (претресају) лица која долазе у објекат (стан, викендица, кабинет). У случају елементарне непогоде, као опотреба детектива је и да, по могућству, ублажи њене последице (земљотрес, пожар, поплава). По потреби он ће и дежурати у објекту, тј. испред кабинета штићене личности.
Мере непосредне заштите
У непосредној заштити детектив је задужен да спречи сваки покушај угрожавања безбедности штићеног лица. Он се стално креће у близини штићеног лица, тј. визуелно посматра понашање лица у његовој непосредној околини ради евентуално благовремене интервенције. По правилу увек путује аутомобилом или другим превозним средствима са штићеним лицем и предузима потребне мере према непознатим и непозваним лицима која ремете уобичајени ред боравка или путовање штићеног лица.
Као активност детектива може бити и контрола и безбедносни надзор свих лица која се налазе у близини штићених лица су пре свега родбина и пријатељи као и сва лица са којима штићена личност свакодневно или повремено долази у контакт а која могу бити потенцијални извори угрожавања безбедности.
Исто тако то могу бити све особе које долазе у приватни или пословни контакт са штићеном личности или бораве у објектима које штићено лице користи. Реч је о томе да евентуални нападачи преко особа која су из криминогене средине, или лица са психичким обољењима, лица која припадају екстремним групама, сектама, дужници, коцкари, наркомани као и сва она лица која због одређених слабости или околности могу свесно или несвесно пружити информације о штићеном лицу па чак и помоћи при нападу, а из неког разлога су у додиру са клијенот, таква лица је пре свега потребно идентификовати а у случају акутнијих стања, ако је то изводљиво и удаљити из близине штићене личности.
З а к љ у ч а к
Као што је претходно речено систем обезбеђења личности представља веома сложен скуп мера, радњи, средстава и метода које се морају реализовати како би се постигао задовољавајући степен безбедности по штићено лице.
Свеобухватна ситуација је таква да потребу за заштитом имају не само људи из света политике, економије, естраде и других сегмената јавног живота. Ситуација исто тако налаже да је то и статусни симбол имати „телохранитеља“. Дешава се и да многе особе из света криминала имају потребу за овим видом заштите...
Данас особе које имају потребу али и средсва, ангажују приватне агенције које ће се бринути о њиховој безбедности. Проблем је непостојање закона који регулише ову област тако да су се појавили квази телохранитељи који су ,,прошли,, курсеве који су у већем броју случајева недовољно стручни и образовни. Тако да свако може да се бави овом делатношћу. Норамално је и да постоје и професионални заштитари који крајње стручно обављај свој посао али опет и ту могу настати компликације јер лица задужена за обезбеђење нису службена лица већ се искључиво третирају као и сваки други грађанин, који може да оружје и силу употреби једино у случају нужне одбране.
Дакле обезбеђење лица никако не треба бити препуштено само улози пратиоца клијента већ да обухвата цео комплекс радњи који има за циљ да заштити живот и здравље тог лица али и његову породицу, углед и пословањ. Као део задатка спада и обезбеђивање могућности за неометано обављање функција које клијент врши.
Да би се све то постигло предузимају се бројне радње, мере али су најзначајније из домена превентиве. Показало се да када већ дође до самог напада на лице које се штити (атентат, отмица, угрожавање здравља), припадници личног обезбеђења могу мало тога да ураде како би заштитили то лице.
Предузимањем свих мера и радњи, применом средстава и метода, из области превентивне заштите личности могу у великој мери да се идентификују претње, открију намере и предупреде покушаји угрожавања штићеног лица.
Треба се велика пажња посветити личној и друштвеној безбедности јер су савремене тенденције такве да опасности вребају са свих страна и обичан човек није ни на једном месту сигуран нити му неко може гарантовати безбедност. А да не причамо колико је онда угрожена особа која ради на неким важним местима која са собом носе велике одговорности. Још Лав Троцки је рекао једну истину која ће нас још дуго пратити " Можда се Ви не занимате за рат, али се рат итекако занима за Вас".
