ПРЕЖИВЉАВАЊЕ У ОРУЖАНОЈ БОРБИ

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ У ОРУЖАНОЈ БОРБИ

Предмет оружане борбе и преживљавања у оружаној борби могао би да испуни целу књигу а продубљена студија ове теме превазилази опсег књиге о рацији. Међутим, пошто постоји већа могућност улоге пиштоља у високоризичним операцијама, неке кључне тачке треба изложити:

Да ли ћемо преживети – Прво и најважније, када се суочи са непријатељем, буде обасут ватром или чак погођен, агент мора да се бори за живот са чврстом одлучношћу и да узврати контролисаном агресијом. Сасвим је у реду осећати бес према свом нападачу.

Физичко стање – Веома често агенти и официри допусте да њихове физичке способности ослабе када напусте академију. Добра физичка кондиција повећаће брзину и снагу; побољшати рефлексе и способност да се превлада стрес; смањи време опоравка уколико дође до повреде; и знатно повећа могућшност за преживљавање.

Вичност ватреном оружју – Брзо потезање и брз први метак апсолутно су бескорисни ако не погодите намеравану мету. Нико никада није заустављен буком која се брзо креће. Прецизним пуцањем такође се избегавају промашаји који могу имати за резултат случајне поготке.

Ментална припрема – Предвиђање борбе, препознавање зона опасности, преслишавање у себи вежби реакције и општа опрезност.

Прихватање да се то може теви догодити.

Брз агресиван  одговор – Оружана борба није место за неодлучност и питомост. Крећите се брзо, искористите покривање и узвратите ватром прецизно.

Борите се за свој живот!

Такође је важно да се схвати да сте по самој вашој природи и одређености за криминалистичку службу хендикепирани у сукобу са решеним убицом. Инстикт преживљавања код криминалца може му диктирати да се бори без размишљања и да реагује без логике. То му даје извесну малу предност над вама. Међутим, ово се може превазићи, одговарајућом реалистичном обуком и смиреним, агресивним професионалним одговором.

ПСИХИЧКА ПРИПРЕМА

Такође позната као ментални склоп, психичка припрема је важан део прецизног и контролисаног пуцања. Без обзира да ли је питању обука или операција, стрелцу је потребно да има релаксиран, позитиван ментални став ако се од њега  очекује да функционише ефикаснио. Претерана забриутост одразиће се негативно.

За време прве обуке ватреним оружјем, стрелац мора пажљиво а буде вођен и ограбривн да пружи свој могући максимум. Мирна инструктажа, стрпљење и позитивно подржавање развиће његово самоуверење и пружиће боље резултате од негативне критике и преоптерећеног става.

Посвећен стрелац ће коначно почети сам себе да гура ка вишим степенима брзине и прецизости, када схвати да је ова обука стварна. У оперативном смислу, може доћи до ситуације да његов живот и живот његових колега дође у зависност од његове способности. Ово је значајан покретач који може имати врло позитивне ефекте.

Чак и у обуци, пред лицем  лично створеног притиска, притиска да се буде раван са другима и потребе да се постигну тимски стандарди, стрелац може бити изложен многим стресовима. Стрес, стваран или петпостављен, може имати низ најразличитијих утицаја на различите појединце. Код неких пподићи ће ниво извршења, док других ће ниво извршења опасти.Сваки стрелац мора да уложи свестан ннапор да каналише стрес у позитивном правцу. Пе него што се ангажује у вежби гађања, стрелац мора психички да се смири и сконцентрише на задатак који му предстоји.

Када се суоче са могућношћу да се оперативно из двојних редова развију у врсту нови стрелци ће обично упитати: "Каква је разлика између обуке и стварне ситуације?" Одговор је: "Никаква, али у стварном свету ви више не можете правити грешке."

АКо је обука базиранна на стварности, онда рација трба да буде много више налик на ону која се одвија стрелишту. О да, локација и мете могу се разликовати али тимске вежбе и гађање су исти. Често се дешава да су операције много мање компликоване од неких пасјих вежби које су смислили неки ђавољи иннструктори.

Затим постоји помисао, а могућ и нужност, да се оконча туђи живот. Војска увек разуме свој задатак онакав какав и јесте – УБИЈАЊЕ. Припадници криминалистичке службе с друге стране налазе мање офанзивног еуфемизма за свој задатак.

Полицајци су научени да "пуцају ради заустављања" или "да онеспособе" или "да неутралишу опасност" али то се своди на исто. Неко ће завршити тако што ће бити упуцан, са великом вероватноћом да ће умрети. Шта то пролази кроз свест новајлије непосредно пре него што изврши упад? Или ближе поенти, шта треба да прође кроз његову свест?

Пре него што се стрелац постави у линију врата, он мора да поседује самопоуздање. Не разметљив став "Ја сам супермен", већ много зрелије самопоуздање стечено схватањем  чињенице да је прошао тренинг високог нивоа, да је добро опремљен и подржан од стране целог тима који се састоји од подједнако компетентних смртно опасних појединаца.

А сад вероватноћа убијања. То је само посао. Он је обучен за то, опремљен за то и ако је поступак селекције био валидан, психолошки способан за то. Он неће ићи унутра са једином сврхом да убије. Он улази да би спасао таоце, ухапсио осумњичене, и зауставио сваког ко покуша да га спречи у томе. Када му се прети он пуца ДА ЗАУСТАВИ – да заустави сваку акцију која пети животима и безбедности, његовој или његовог тима.

Акција пуцања (убијање), ј е условљени одговор на спољне стимулансе, и не мора да захтева свесно доношење одлука. Стрелац треба да има извесне условљене реакције усађене у његовој психомоторној меморији као резултат реалистичне обуке пуцај/не пуцај. Када се суочи са наоружаном метом, он пуца. Ово је условљена реакција. Програмирање мозга да стимулише непосредну реакцију (рефлекс) на дати низ околности. Овим се не каже да припадник криминалистичке службе пуца без размишљања веш пре да током обуке напушта процесе споријег начина размишљања. Примена "смртоносне силе" увек ће захтевати позитивну идентификацију и добро расуђивање.

Ако, пак, стрелац нема брзи, скоро рефлексни, одговор на непосредну опасност може бити исувише спор да преживи. Али данас са довољном количином модерне обуке за пуцање под стресом и за коректно условљени одговор, сваки наоружани који је умро сам је о томе одлучио (одлучила). Имали су опцију да се предају и сарађују али су одабрали да одговоре агресивно и на начин који је опасан по живот.

Пре уласка у локацију осумњиченог, члан тима рације треба да прихвати да је улога пиштоља могућност и да, ако му се неко супростави, буде спреман да одговори смртоносном силом. Стрелац који се нада или очекује да се ово неће десити биће затечен када до тога дође. Мораће одједном да правазиђе шок реалности, препозна опасност, нанишани оружје и донесе свесну одлуку да пуца. До тог времена наоружани је имао времена да четири пута пуца у њега и убије два таоца.

Ментално прихватање ове могућности, и програмирање на опасност у знатној мери ће смањити шок и време реакције када се догоди неизбежно. Овим не жели да се каже да ће полицајац или агент ући подстакнут да пуца на све што га заплаши већ виђе да се објасни да ће стећи смирено поуздање у своју обуку и расуђивање. Запамтите да никада не потцените противника и увек покушајте да претпоставите како ће наоружани реаговати на претњу смрти или хапшења.

Две старе тврдње које се унеколико тичу ове ситуације. "Освета је јело које се најбоље сервира хладно" и "Не убиј у гневу". Оба случаја односе се на чињеницу да могућност да се функционише делотворно је спречена претераним емоцијама. Супротно фудбалском тиму који се психички припрема за утакмицу у свлачионици, стрелац мора да се припреми доле пред сам улазак. Његове акције у следећих неколико минута, неколико секунди, морају бити смирене, срачунате и прецизне.

Други ментални аспект после рације и пуцања из близине јесте СТРАХ. Страх да можемо бити убијени или рањени; страх да можемо убити ненаоружаног човека; страх да можемо погодити таоца. Све су то врло реални страхови које смо сви ми искусили у неком времену у нашој пракси. Човек који уопште не показује страх вероватно обмањује себе. Човек који не осећа страх је вероватно психотичан, и њему нема места у криминалистичкој служби.

Страх је здрава реакција на опасну ситуацију. Може саветовати опрез или нам дати снагу и брзину да правазиђемо опасност. Ово је познато као синдром "борбе или бега". Када је добро контролисан и комбинован са зрелим расуђивањем, страх може бити сасвим одлучујући фактор у конфронтацији. Стрелац ће искусити више степене свести, имаће бржу реакцију, већу снагу и повећану способност да асимилира бол и повреду.

Још једном, препознајте страх онакав какав јесте, свесно мирни и повратите самопоуздање, поново у глави поновите план и сагледајте опције. Затим ослободите мисли и сконцентришите се на задатак који вам предстоји. Крените, станите, процените, ангажујте се. Довољно искуство у стрљани са бојевом муницијом, суочавање са реалистичним "пуцај/не пуцај" сценаријем, боље ће припремити стрелца за муњевите одлуке које ће морати да донесе.

Често учествовање у реалистичним обукама повећава ниво самопоуздања. Самопоуздање преобраћа стрес и страх у позитивне силе