NA NISANU ATENTATORA

05.05.1997.                                                                                                               Josif Finci

                                                                                     

NA NISANU ATENTATORA    

1.OBEZBEDJENJE POZNATIH LICNOSTI

Svedoci smo masovnog i ubrzanog sirenja individualnog politickog nasilja i obracuna(atentata) i to u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu. Pod prvim podrazumevamo,kada su u pitanju atentati, broj i ucestalost atentata, a pod drugim napredak tehnike ubijanja i moci unistavanja.

Prema podacima kojima se moze verovati, za gotovo deset decenija XX veka, prisilno je likvidirano oko stotinu drzavnika, dok sigurno ima i preko hiljadu pokusaja atentata koje je zrtva, meta atentata, prezivela. Samo u periodu od dve decenije(1970-1990) na listi zrtava nalazi se 17 sefova drzava ili vlada. Uporedo sa jacanjem agresivnosti atentatora, jacala su i sredstva odbrane. Medjutim, praksa pokazuje da je mnogo lakse poceti atentat, to jest, davati inicijativu za ubijanje, nego biti u procesu odbrane, onih koji moraju da pronalaze sijaset metoda i kritika- kako se odbraniti i kako prisiliti metu napada, da se ponasa svakog dana, svakog sata prema uputstvima kakva su mu data. Stoprocentne odbrane nema, jer je sve vise na ulicama ona vrsta napasnika koji ne zale za vlastite zivote da bi iz ovih ili onih razloga unistili mnostvo ljudi ili jednog vaznog pojedinca. Fanatizam novih atentatora se do te mere povecao, da oni, u sve vecem broju slucajeva svesno zrtvuju i sebe da bi atentat uspeo, sto ranije nije bio slucaj.To se pogotovo odnosi kada je atentator verski fanatik.

Razlicita iskustva mnogih drzava

Iz primera u ovom feljtonu videcemo kako razne policije u svetu nastoje da zastite svoje visoke drzavnike, videcemo greske onih koji su u telesnoj gardi imali licne cuvare neprijateljski raspolozene nacije ili vere. Svi atentati su verno odslikani, pa zaista predstavljaju veoma zanimnljiv pregled najvecih atentata XX veka.

Posle neuspelog atentata na predsednika SAD Ronalda Regana koji je izvrsen 1981.godine samo milju i po daleko od Bele kuce, prvo pitanje koje se pred americku sluzbu bezbednosti postavilo, bilo je: Da li su Reganovi telohranitelji do kraja izvrsili duznost zakoju su polozili zakletvu i za koju su veoma dobro placeni. Jedan od prvih zadataka telesne garde je da u slucaju pokusaja atentata svojim telima, bez obzira na licnu opasnost, zastite predsednika- jasno, ukoliko ih hici atentatorovog oruzja ne spreci . Poznato je da je ov treci pokusaj atentata u toku poslednjih sest godina gde se tezi da se atentat  na prvog coveka drzave izvrsi na javnom mestu. Osnovna pitanja koja su se tim povodom postavila bila su:

a.    Kako je atentator Dzon Hinkli mogao da se priblizi Reganu na razdaljinu od svega 4-7 metara i da puca, a da ne bude primecen ili zaustavljen od strane agenata u vreme kada je Regan izlazio iz hotela?

b.    Hinkli nije imao nikakvu propusnicu za kretanje u blizini hotela kada je Regan izlazio, jer se takve propusnice ne izdaju , ali duznost obezbedjenja je da motri na sve sumnjive prolaznike koji se zaustavljaju “da vide ili pozdrave” predsednika, a ocevici kazu da je Hinklijevo ponasanje bilo sve samo ne ponasanje neutralnog posmatraca.

c.     Kako to da se o Hinkliju i njegovim namerama da ranije ubije predsednika govori postfestum, to jest, kada je u Vasingtonu pucao u Regana, iako je bio sumnjiv vec u Nesvilu kada je ispitivan zbog nosenja oruzja upravo u vreme kada je i predsednik Karter boravio u tom gradu?

Postavlja se pitanje kako sluzba bezbednosti prati oko 400 mentalno ugrozenih osoba u SAD, koje su na razne nacine, zapretile da ce ubiti predsednika SAD, a koji su uvrsteni u spisak potencijalno opasnih osoba.Istovremeno su 24.600 drugih osoba, koje su u bilo kojoj prilici govorile da predsednika SAD treba likvidirati, zanemarila na kompjuterskom spisku kao bezopasne osobe? S tim u vezi se zna da je Hinkli bio ispitivan u Nesvilu 9.oktobra 1980.godine, kada je posle pretresa kod njega nadjeno oruzje, a on se nalazio u blizini mesta gde je Karter boravio, pa ipak FBI nije obavestio tajnu sluzbu bezbednosti predsednika o tom slucaju. Medjutim, iz predsednikove sluzbe bezbednosti tvrde da je cak slucaj iz Nesvila i bio njima dostavljen na znanje, da ipak nije sigurno da bi ga sluzba sledila, odnosno sprecila da se u Vasingtonu nadje u blizini  predsednika Regana.

Ako ima zamerki sluzbi bezbednosti Bele kuce sto nije uspela da spreci pokusaj atentata onda pitanje reakcije neposrednog obezbedjenja svakako otklanja bilo kakvu zamerku na reakciju obezbedjenja. Opsti je zakljucak da su svi agenti u Reganovoj pratnji posle prvog hica do kraja izvrsili sve ono sto se od njih ocekivalo.

Reganu najblizi agent je svojim telom zastitio predsednika SAD i ugurao ga u kola. Drugi agent (Timoti Makarti) svojim telom je zastitio i prvog agenta, pa je bio pogodjen metkom koji bi, najverovatnije, pogodio Regana.

Brzo reagovanje nakon atentata

Ostali agenti su brzo reagovali pokrivsi svojim telima atentatora, bacivsi ga na zemlju, oduzevsi mu oruzje i preduhitrivsi ga ga da izvrsi samoubistvo (sto Hinkli nije nameravao). Nalog da se atentator ziv uhvati proizilazi iz potrebe da se atntator moze saslusati i otkriti motiv atentata, kao i eventualni saucesnici. Regan je u najbrze mogucem roku prebacen do bolnice. Jedino se agentima zamerilo sto su dopustili Reganu da simulira da mu nije nista, jer je upravo metku u grudima, Regan peske otisao do vrata bolnice, jer je zeleo da fotoreporteri i  TV snimatelji ne dobiju pravu sliku o ranjavanju.

Atentator Hinkli je u hotelskoj sobi napisao sledece (neposlato) pismo devojci svojih snova, ocevidno u nastupu herostatske slave:>> ...Odmah odustajem od ideje da smaknem Regana i to ove sekunde, ako uspem da osvojim tvoje srce makar celog zivota ziveo u tvojoj seni. Priznajem da to radim zato da bih te na neki nacin impresionirao. Molim te, primi me za casak u svoje srce i dozvoli da ovim istorijskim aktom zadobijem tvoje postovanje i ljubav. Zauvek te ljubim, Dzon Hinkli...<<

To je napisao 25.godisnji sin teksaskog multimilionera koji je vlasnik jedne petrolejske firme i koji je 100% simpatizer Ronalda Regana. Odrastao u bogataskom zamku od 300.000 dolara Hinkli nigde nije mogao da bude primecen, svugde je bledo delovao i uvek se rvao sa kompleksom inferiornosti. Naime Hinkli je bio zaljubljen u glumicu Dzodi Foster koju nikada u zivotu nije sreo.

Hinkli je upadao u oci

             D. Cetvrto pitanje koje se  postavlja je kakav bi ishod atentata bio da se Regan nije nalazio u Vasingtonu, nego u nekom drugom kraju zemlje?

Agenti  uvek pre izlaska predsednika SAD iz Bele kuce osiguraju svaku ulicu, svaki metar. Postavljaju straze na opasna mesta, pa i na krovove zgrada, sto su ucinili i kada je Regan bio u Hiltonovom hotelu. Jedan dobar poznavalac zastitne predsednikove sluzbe koji je radio za mnoge domacine Bele kuce, tvrdi da najveci problem izvire iz ponasanja politicara koji zele da se prikazu kako su bliski narodu, mimo protokola stanu, rukuju se sa prolaznicima, pa cak i razgovaraju sa nekim u gomili.

U trenutku kada je regan napustao hotel, agentima je bilo receno da u blizini mogu biti samo novinari i fotoreporteri i to iza konpa kojim je ogradjen prostor za “sedmu silu”. U blizinu su pusteni i gradjani, ali ne tako blizu, s tim da je grupa agenata bila izmesana sa gradjanima-posmatracima. Dzon Vorner, jedan visi funkcioner predsednikove telesne garde, kazao je tom prilikom: “ Mema totalne bezbednosti i igranja demokratije”.

Eksperti kazu da nema 100% zastite, a da je zastita Regana obavljena na najbolju moguci nacin. Ruku na srce, kazu oni koji su pratili atentat na Kenedija, krajem 1963.godine, agenti su tada bili mnogo zbunjeniji nego u Reganovom slucaju.

Nezvanicno opravdanje za agente ( jer sluzbena Vorenova komisija to porice) je verzija da su meci dolazili sa nekoliko strana, to jest, da su dva ili tri coveka istovremeno pucala u Kenedija sa vece udaljenosti, a ne kako je receno, samo sa tavana skladista, na drugoj strani ulice gde se nalazio osumnjiceni i kasnije u zatvoru ubijen Li Osvald. Navodno je takva unakrsna pucnjava zbunila agente koji nisu mogli otkriti odakle se puca, sto dokazuje da su atentat na Kenedija organizovali profesionalci, a ne diletant kao Hinkli.

Zastitni prsluci

Predsednicima SAD se preporucuje (ne obavezuje) da nose zastitne prsluke protiv metaka, kada se krecu u javnosti. Regan je , u vise navrata, odbio da nosi zastitni prsluk. Kasnije se saznalo da je Regan nosio zastitni prsluk za vreme predsednicke kampanje 1980.godine, dok jos nije bio izabran za predsednika SAD, ali kao predsednik ga vise nikada nije obukao.

Zanimljivo je na slucajevima pokusaja atentata na americke predsdnike (novijeg doba) od kojih je uspeo samo atentat na Dzona Ficdzeralda Kenedija 1963.godine, analizirati kako tajna sluzba cuva americke predsednike i kakve su promene izvrsene oykako je postalo jasno da se vise ne sme ponoviti situacija voznje u otvorenim kolima. Zanimljivo je da je Dzon Kenedi pred put u Dalas bio upozoren da se sprema atentat. Njegov brat, tada javni tuzilac, Robert Kenedi (kasnije i sam zrtva atentata) upozoravao je je Dzona da ne ide u Dalas jer postoje podaci da se tamo nesto sprema, ali mu je Dzon Kenedi odgovorio: “ Ako neko ili neki zele da te ubiju, nema zastite. Kada neko svesno zrtvuje svoj zivot, da bi uzeo moj, nema te zastite koja ce ga spreciti da to ucini”, zakljucio je Dzon Kenedi. Iako se vecina slaze sa njim kada su u pitanju atentatori-kamikaze, Dzon Kenedi bi sigurno bolje postupio da je poslusao savet i otkazao posetu drzavi iz koje su potekli kauboji- Teksasu, a u kojoj je takodje odrastao i neuspeli Reganov ubica- Hinkli.

** MOLOTOVLJEV REVOLVER

Nigde se ne kaze da li predsednici SAD u pojedinim prilikama nose i revolver, obzirom na ucestalost atentata i sve vecu licnu sigurnost drzavnika u svetu uopste. No bez obzira na to, da je kojom prilikom ziva supruga Franklina Ruzvelta, Eleonora Ruzvelt, sigurno vise ne bi tako podsmesljivo opisala epizodu kada je pred kraj drugog svetskog rata pozvala Molotova da bude gost u njihovoj vili i kada su sutradan sobarice ispod madraca kreveta na kome je lezao Molotov, nasli njegov revolver od koga se nije odvajao cak ni u kuci predsednika.

       

2. Tajne cuvanja drzavnika

       

Najvise se o cuvanju poznatih drzavnika u zapadnoj stampi pocelo pisati za vreme indokineske konferencije u Zenevi 1954.godine, kada su gotovo svi novinari dobili zadatak da izvestavaju o privatnom zivotu, ponasanju i obazbedjenju velike cetvorice, posebno Ajzenhauera i Hruscova. Pojedeini novinari su bili zaduzeni da iskljucivo prate njihove licne cuvare, umesto da salju izvestaje sa konferencije.

Tako je primeceno(sto sada vise nije slucaj) da je jedan broj americkih agenata zaduzen da uvek, makar i u sprintu, sa strane prate kola u kojima se vozi americki predsednik. Najmanje po trojica sa strane otvorenih kola trcali bi velikom brzinom uporedo sa limuzinom u kojoj se zenevskim ulicama vozio Ajzenhauer, pri cemu su pokazivali odlicnu lakoatletsku kondiciju.

Brzina kojom agenti trce bila je zapazena u slucaju kada su se Ajzenhauerova kola zadrzala kraj jedne zenevske trgovine i kada je on izasao sa unucima da im nesti kupi. Prolaznici su prepoznali americkog predsednika i okupili se u znatizelji oko njega. Jedna zena je htela da zagrli Ajzenhauera, ali su agenti ugurali predsednika u kola koja su krenula pod velikim gasom da bi stotinak metara dalje usporila voznju. Sest agenata koji po duznosti trce paralelno sa kolima, tri sa svake strane, uspela su jednakom brzinom da prate kola, sto je pokazivalo da su posebno trenirani za takve slucajeve.

Cuvar mora da zrtvuje i zivot

Druga zenevska prilika koja je novinarima omogucavala da koliko-toliko prodru u neke tajne cuvanja drzavnika bila je pogodba americkih i sovjetskih agenata da u duhu poverenja i dobrih zelja za uspeh zenevske konvencije zamene duznosti cuvara predsednika.

Jedno posle podne, dok su velika cetvorica u otvorenoj prirodi sedeli irazgovarali, americki agenti su cuvali Hruscova a sovjetski Ajzenhauera. Tim povodom, kako se tvrdi, razvio se skrt razgovor izmedju pripadnika sluzbe obezbedjenja obe zemlje kada su americki agenti priznali da su polozili zakletvu da moraju svojim telima, u slucaju nuzde zastititi predsednika.

Medjutim, sovjetski agenti nisu hteli da odgovore da pitanje da li moraju isto da urade ako zivot Hruscova dodje u pitanje. I bez njihovog odgovora znalo se da moraju. U to vreme, duznost americkih agenata koji su cuvali Ajzenhauera bila je da deluju u okviru specijalne tajne sluzbe pri Beloj kuci. Svako kretanje, ili setnja predsednika bila je unapred do najsitnijih detalja planirana sto ne znaci i ostvarena.

Gotovo sve drzavne i poznate licnosti u svetu o cijoj se bezbednosti treba brinuti, ne podnose rigorozne mere kojima moraju da se podvrgavaju, pa cesto nastoje da izmaknu pratnji i semama bezbednosti. Predsednik Truman, nakon sto se penzionisao, nije mogao da doceka da se sefu svoje bezbednosti ne nasmeje u brk i isprica mu kako je svakog jutra izlazio kroz prozor u prizemlju Bele kuce i kao obican gradjanin lutao po okolini.

Kao svedoka je naveo jednog penzionera-ribara u ciju je farmersku kucu navracao. Medjutim, ne treba posebno opisivati Trumanovo iznenadjenje kada mu je receno da je Tajna sluzba za celo vreme znala za njegove “izlete” van Bele kuce;da su ga pratili i da penzioner-ribar iz farmerske kuce je takodje agent FBI koji je bio zaduzen da Trumanu pravi “drustvo u begu”.

Kao i kod drugih sluzbi osiguranja,kretanje predsednika je planirano kao i duzina govora,rukovanje,ulazak u kola itd.Posebna sluzba vodi racuna o manijacima koji pate od toga da pisu preteca pisma predsedniku zemlje.Najvise tih pisama poceo je da prima Franklin Ruzvelt 1941.godine i to od osobe koja je uvek na kraju stavlja recenicu da ce Ruzveltu – metak probiti glavu.            

Ispitivanjem koverti rukopisa,vrste papira i zigova poste uhvacen je anonimni posiljalac ovih pretecih pisama koji je ziveo 1000 kilometara daleko od Vasingtona.Poslat je u ludnicu na lecenje i nije stavljen na spisak mogucih potencijalnih ubica kojih sada u SAD,kako smo naveli 400,medju 25.000 onih koji su na bilo koji nacin stavili na znanje da bi mogli uciniti nesto opasno protiv predsednika SAD,a koji su zanemareni kao opasni.

                  

           Od 300 na 1550 agenata

-U vreme Ajzenhauera sluzba obezbedjenja Bele kuce brojala je oko 300 agenata,a sada mnogo vise-1550 osoba.Treba imati na umu da se ova sluzba bezbednosti brine i o obezbedjenju 400 stranih ambasada i konzulata u Vasingtonu,NATO sastanaka, zatim obezbedjenje potpredsednika SAD i obezbedjenje bivsih predsednika SAD.

Ova sluzba nije obavezna nikome ( ni Kongresu ) da polozi podatke koliko trosi za svoje zadatke,ali se veruje da njen godisnji budzet nije manji od 16 miliona dolara,ne ukljucujuci troskove za 900 uniformisanih policajaca koji cuvaju Belu kucu.

Ova sluzba je odgovorna i za bezbednost najvisih stranih drzavnika koji posecuju Vasington, a kojih je lane bilo oko 300.Ograda same Bele kuce je pojacana otkada su dva vozaca probila ogradu u pokusaju da izazovu incident.Vise agenti,dok kola polako krecu gradom, ne trce po strani vozila nego se u drugim,crnim kolima voze iza predsednikovih kola.Pored vatrenog oruzja u koje je ukljuceno i “tesko” rucno naoruzanje,oni u kolima imaju gasne bombe i suzavac.

Tvrdilo se da propisi cuvanja americkih predsednika izmenjeni posle ubistva predsednika Kenedija,ali se zna da je ipak ostalo sve po starom.Predsednik SAD se vozi u blindiranim kolima koja mogu da izdrze eksploziju i najvecih bombi ili paklenih masina.Ako se ne krece kolima,predsednik se krece helikopterom ili avionom.To je specijalni mlaznjak nazvan “avionom krajnje odluke”,jer iz njega predsednik moze da bude u vezi sa svim vojnim i civilnim podredjenim resorima,te da izdaje naredbe za nuklearni napad.

                   Oklopni automobil – za Niksona

      Ovaj specijalni avion nazvan “E-4 A” kosta 117 miliona dolara i spada u najteze letelice ove vrste (tezak je 425 tona).Opremljen je svim mogucim telekomunikacionim aparatima.Prima 94 putnika.U vazduhu bez punjenja goriva moze da se zadrzi 72 sata,te poseduje uredne radne i spavace prostorije za najblize predsednikove saradnike,sefove rodova vojske,vodece obavestajce i elektronske eksperte koji se brinu da predsednik ima vezu i sa svakom pojedinom atomskom podmornicom na okeanima sveta.Na samom vrhu glave aviona nalazi se mala soba za tri osobe sa kojima predsednik,dok je u letu i ako zatreba donosi odluku o atomskom “holokastu”.

Kad je rec o oklopnom automobilu treba reci da je Nikson bio prvi koji je trazio da ga za vreme voznje smeste u “oklopnu limuzinu”. Niksonove oklopni automobile izradila je po specijalnom projektu firma “Ford”.Radi se o veoma dugom i prostranom “Linkolnu kontinentelu” koji je proizveden u “Fordovom” centru za karoserije u Dirbornu.To je,ustvari,superluksuzni koji lici na standardni “Linkoln”,ali je dva puta tezi od standardnog jer je oklopljen plocama celika debelih oko 2,5 santimetara.Njegove siroke gume su otporne na metke,stakla su neprobojna i pokretna,a krov opremljen hidraulicnim sistemom.

Automobil je radjen po narudzbi.Pre nekoliko godina cena ovih kola je iznosila 1,6 miliona dolara.Duz kola su postavljene papucice za predsednikove “gorile”,su na                               drugim blindiranim kolima skinute (prilikom atentata na kralja Aleksandra u Marseju 1934.godine,papucice na kolima su posluzile atentatoru da ima oslonac za pucanje u vreme dok se kola krecu.

Kad je firma “Ford” isporucivala ovaj oklopni automobil,njen predstavnik je rekao da se radi o kolima koja su jednako otporna kao tenk i koje najveca rucna bomba ili paklena masina moze samo da prevrne.Deset strucnjaka za obradu metala su radili tri godine na sklopu kola.Predsednikovu blindiranu limuzinu je izradila ekipa “Fordovih” strucnjaka,konstruktora i crtaca,prema specifikacijama tajne sluzbe.   

                      3.Tri atentata na Forda

Unutrasnjost automobila oblozena je crnom kozom i sa er-kondisnom.Pored primopredajne radio stanice i telefona,u kolima se nalazi elektronska oprema koja bi se jedva smestila u veliki sanduk.Ispod haube je smesten motor jacine 8000 kubika.

Firma “Ford” je svojevremeno sa vladom potpisala osmogodisnji ugovor po kome danonocno mora imati na raspolaganju dva predsednicka automobila.Po tom ugovoru svake cetvrte godine gradi se jedan novi automobil.Prvi autimobil iz ove serije bio je izradjen za predsednika Dzonsona 1968.godine.Tada je drzava iznajmljivala takva kola od firme “Ford” za godisnju rentu od 65.000 dolara.Nema sumnje da je bivsi predsednik Nikson bio najmanje omiljen domacin Bele kuce u americkoj javnosti,posebno zbog njegove avanturisticke politike u Vijetnamu i afere “Votergejt” koja mu je dokrajcila predsednicku karijeru.Nikson je to znao i zato se licno bunio za rad vlastite sluzbe bezbednosti.

Tvrdi se da je Nikson trazio takve mere bezbednosti i da je u svoje vreme vazio za najcuvanijeg drzavnika na svetu.

Vreme dok je Nikson bio domacin Bele kuce, na ogradama su montirane baterije mocnih reflektora, koje su se palile i gasile s jednog mesta. Ograda Bele kuce dobila je specijalne celicne kapije sa elektronskim branama. Nikson je narucio novu blindiranu limuzinu cija su stakla lako odolevala rafalima mitraljeskih metaka najveceg kalibra. On je zatrazio da sve prilaze Beloj kuci  cuva nekoliko stotina do zuba naoruzanih policajaca i agenata,jer su omladinci i vijetnamski ratni invalidi neprestano demonstrirali. Kada je putovao po zemlji Nikson je izbegavao da koristi i oklopnu limuzinu,nego se iskljucivo koristio avionom koji je bio cuvan kao i sam Nikson. O vozu nije hteo ni da cuje,a kola je koristio samo za razdaljine od nekoliko kilometara. Cak se i do vasingtonskog aerodroma vozio helikopterom,jer je verovao da ce ga upucati u kolima

               Ucenici Carlsa Mensona

Trazio je da njegovi licni cuvari dokazu da su odlicni borci karate (golim rukama) i da stalno dokazuju svoje streljacke sposobnosti.Njegov helikopter koji je mogao da se spusti na tratinu,kraj ulaza u Belu kucu,bio je oklopljen na dnu,slicno vojnim helikopterima upotrebljivanim u vijetnamskom ratu.

Predsednik Ford nije bio cuvan kao Nikson,ali spada u baksuze,jer je na njega tri puta pokusan atentat,srecom od diletanata.U razmaku od 17 dana,septembra 1975.godine dve zene su pokusale da ubiju Forda.Prvi put je u njega pucala izvesna Linet From u Sakramentu,a zatim Sara Dzejn u San Francisku.Prva atentatorka je bila 26.godisnja ucenica Carlsa Mensona (ubice glumice Seron Tejt) koja je htela da se osveti zbog sudjenja njenom idolu.Druga atentatorka Sara Dzejn Mur je imala 45.godina.Ona je, slicno pokusaju atentata na Regana,pucala na Forda kada je ovaj izlazio iz hotela “San Francisko” gde je govorio pred  “Savetom za svetsku politiku”.

Ford je oktobra 1975.godine pretrnuo od straha kada je vozeci se u Hartvordu (Konektikat) doziveo sudar sa kolima koje na zabacenom drumu vozio metalski radnik,19.godisnji Dzems Selamit. Misleci da se radi o atentatoru, Fordov vozac je oklopnu limuzinu skrenuo prema gvozdenoj ogradi i u punoj brzini udario u ogradu. Zahvaljujuci konstrukciji kola Ford je izbegao teze ozlede.

Kasnije se ustanovilo da je mesna policija kriva za sudar ,jer je Salamita zaustavila nasred zabacene ceste kojom je Ford trebalo da prodje. Posle ova dva pokusaja atentata na predsednika Forda njegova zastitna sluzba je na saslusavanjima kritikovana kao slabo organizovana,jer je neposredno pred atentat u San Francisku svu paznju posvetila razoruzanju izvesnog Benedikta Silcija koji je javno pretio da ce ubiti Forda,dok prava atentatorka Sara Mur za desetek santimetara promasila Forda.

              Argumenti protivnika

Kada je direktor Tajne sluzbe Bele kuce Stjuart Najt javno saslusavan pred senatskim podkomitetom za greske pocinjene pri cuvanju Forda, jer je tajna sluzba primila od policije iz San Franciska jasna upozorenja da bi zena po imenu Dzejn Mur, mogla da puca u Forda, pa ipak niko iz tajne sluzbe nije ovu zenu uhapsio.

Tim povodom, ko zna po koji put, u Americi je povedena snazna kampanja za zabranu prodaje vatrenog oruzja u radnjama, ali je snazni lobi proizvodjaca oruzja onemogucio donosenje zakona o izdavanju posebnih dozvola za nosenje oruzja. Branioci postojeceg stanja su naglasavali da Amerikanac najvise veruje svom revolveru kao najboljem zastitniku, te da ce glasanje oboriti svaku odluku o javnoj kontroli kupovine i nosenja oruzja. Zanimljivo je da je na upozorenje mesnih inspektora tajne sluzba obezabedjenja Forda dan uoci atentata saslusavala zenu po imenu Sara Mur i posle saslusanja je pustila, a ona je sutradan pokusala da ubije predsednika Forda.

Kada je kupovala revolver u Denvelskoj trgovini, atentatorka je prodavca upitala:”Sta mislite hoce li ovaj kalibar biti dovoljan da obavi posao?”, nasta je prodavac odgovorio da hoce, a pri tome nije upitao o kakvom se “poslu” radi. Kada je Ford 28. maja 1975. boravio u Briselu, na samitu Atlantskog pakta, prvo sto je sluzba bezbednosti predsedniku SAD proveravala bio je spisak ljudi koji su bili u Indokini i nastanili se u Belgiji, sto ukazuje da se sluzba bezbednosti najvise plasila lica iz Vijetnama, cak i vlastitih vojnih veterana.

Mesto gde je Ford odseo bilo je izabrano u poslednjem trenutku, da ne bi “procurilo” gde ne treba. Pominjane su tri potencijalne rezidencije i tamo je pre Fordovog dolaska svaki saobracaj bio zabranjen. Na krovu kuce u kojoj se smestio predsednik Ford danonocno su bdeli naoruzani marinci, dok su na drugim visokim zgradama dezurali belgijski policajci.

                  Jelo – iz vojnih kuhinja SAD

Deset dana pre dolaska Forda u Brisel, maja 1975. americki agenti su ispitali svaku ulicu i objekat u blizini rezidencije. Kretanje Fordove kolone takodje nije unapred dato, nego samo u varijantama, tako da je marsuta saopstavana vozacima neposredno pred polazak Fordove kolone ili u toku samog kretanja kolone.

Ford je i u Briselu koristio neprobojnu limuzinu sa automatskim prozorima i neprobojnim gumama. Nekoliko lekarskih ekipa je bilo rasporedjeno duz puta kojim se Ford kretao, dok je ceo sprat u gradskoj bolnici bio u pripravnosti dok se predsednik vozio gradom. Mere bezbednosti su predvidele cak i to da se predsednik Ford na veceri koju je priredio belgijski suveren za sefove delegacija, ne sluzi jelima pripremljenim u Briselu.

Za celo vreme njegovog boravka u Briselu, hrana mu se spremala u jednoj americkoj vojnoj bazi. U vreme Forda telesni cuvari su birani iz redova obicnih, neupadnih ljudi, ali vrlo izvezbanih i hrabrih. Pre su za agente – cuvare birane atlete i kolosi od muskaraca, sto je bila greska, jer takvi ljudi su brzo svima upadali u oci, pa su i potencijalni atentatori lako znali da treba da ih izbegavaju.

Sada su telohranitelji, obicni, po izgledu prosecni ljudi, koji, kada stoje u gomili, izgledaju kao i svi drugi prolaznici. Ipak i ovi neupadljivi ljudi imaju iza uva slusalicu sa aparatom u dzepu, preko koje odrzavaju vezu i primaju naredbe svojih staresina. Oni su podeljeni u dve grupe : jedna grupa se nalazila stalno oko Forda, a druga se rasula medj publikom da bi “nanjusila” moguce atentatore. Ovi pomno prate kretanje ruku posmatraca, izvrsni su strelci i znaju da odvoje i pretresu onog koji je hteo da iz dzepa izvuce maramicu da bi mahao predsedniku.      

                     4.Proucavanje pretecih pisama

              

Zato je u Briselu svim posmatracima bilo preporuceno da “ne vade maramice i ne drze ruke u dzepovima” dok budu ispracali ili docekivaki Forda. Sam predsednik SAD nikada ne zna ko mu je partner ko cuvar. Cesto igra golf sa partnerima koji su poznati igraci golfa, ali su istovremeno u sluzbi bezbednosti. U svojim torbama drze emisione aparate kojima jedan drugome javljaju gde se krece predsednik. Don Varton koji je niz godina cuvao mnoge americke predsednike u jednom napisu navodi i sledece :

-Tajna sluzba koja je formirana pri Ministarstvu finansija  posle gradjanskog rata za borbu protiv falsifikatora, godine 1903. je dobila zadatak da cuva predsednika SAD. Agenti se biraju medju muskarcima u dobi od 24 do 30 godina. Moraju imati zavrsen fakultet, odsluzen rok u vojsci, da su lepe spoljasnjosti, ali ne suvise upadljivi. Moraju biti takticni i samopouzdani, jer se u smokinzima pojavljuju i na prijemima u Beloj kuci, gde cesto znaju da zamole nekog gosta da izvuce ruke iz dzepova – jer to nije pristojno.

Pre nego bude odredjen za Belu kucu, agent obicno dve ili tri godine sluzi u jednoj od 57 ustanova tajne sluzbe, a onda pohadja skolu za specijaliste. Mora da studira i analizira veliki broj atentata u zemlji i inostranstvu; posecuje mesta atentata, proucava omaske zastitne mere koje su bile preduzete.

            Fotokopije tajne policije

           

Posecuje cesto bolnicu za umobolne i posmatra umobolne kako pate od kompleksa da “nekog vaznog ubiju”. Mora da poznaje dzudo, karate, te da bude vican borbi sa napadacem koji koristi noz. Mora da bude majstor u gadjanju iz revolvera, automatske puske, karabina ili “rajetgaha” – sto je naziv za pusku kojom se rasteruju demonstranti. Obucava se u presretanju atentatora koji izbiju s desna ili leva, spreda ili odostrag, narocito u vreme kada kola zaobilaze iz jedne prema drugoj ulici.

Istrazni odsek ove tajne sluzbe ima na raspolaganju najvecu kartoteku na svetu paranoicara. Svako pretece ili pogrdno pismo upuceno predsedniku se proucava i registruje. Kada se utvrdi identitet onoga ko preti predsedniku, ovaj se prati, a da to i ne sluti. Lisi se slobode tek kada se smatra opasnim.

Neki autori pretecih pisama ostavljaju sami trag, jer pojedine reci pisu nepravilno. Jedan je uhvacen jer je uvek upotrebljavao hotelsku hartiju. Drugi je toliko insistirao da bude prosecan da je stalno koristio najprostije koverte i obicne marke, kakve se svuda mogu kupiti. Umesto da ih salje iz jednog grada, on je stalno menjao mesta i tako postao upadan. Pisma je 1952. do 1956. slao potpisana pseudonimom.

Tajna policija je napravila fotokopije njegovog rukopisa i poslala ih postama odakle su pista stizala. Jednog dana je iz jedne  manje telefonske poste dobila telefonsko obavestenje da je primecen covek koji salje takva pisma.

Psiholozi su dosli do zakljucka da najveci broj onih koji pate od “predsednikovog kompleksa” ciljaju na predsednika, a ne na coveka. Isti ljudi koji su preko pisama pretili Ruzveltu i Trumanu, nastavili su da prete Ajzenhaueru samo zato sto je i ovaj postao predsednik.

Mali covek, zastrasen i  neprimecen od okoline, smatra da je neko ako anonimno preti nekoj uglednoj licnosti.Jedan umobolnik koji je patio od manije gonjenja je jos od 1941. godine pretio Ruzveltu da ce mu pucati u glavu. Zatvorili su ga u dusevnu bolnicu i kasnije pustili. Godine 1947. je pisao Trumanu preteci ubistvom, ali je opet pusten. Sedamnaestog marte 1953. pisao je pismo iz Pensilvanije pretio ubistvom Ajzenhaueru, pa je opet poslat u bolnicu za umobolne kriminalce.

Kuca u kojoj americki predsednik treba da odsedne ispituje se u svakom detalju : zid, podovi, tavanice, telefoni, zice, vodovod,elektricni prekidaci itd. itd.

I predsednikove licne navike iziskuju posebni sistem zastite. Truman je voleo da pobegne od pratnje i luta prirodom, a Ajzenhauer da igra golf sa svakim ko ga pozove. Kada predsednik posecuje utakmicu bejzbola, nekoliko igraca stoji ispred njegove pocasne loze da bi ulovili svaku opasnu loptu koja leti u “pogresnom pravcu”.

                 Licne navike – muka za obezbedjenje

    

Kada je Ajzenhauer boravio u Zenevi, sef tajne policije Bogman primetio je veliku dizalicu na gradilistu do americkog konzulata. On je trazio da se dizalica skloni dok Ajzenhauer bude prolazio. Ajzenhauer se sluzio i privatnim predsednickim vozom u kome su jedna kola luksuznih enterijera bila oklopljena. Imaju takve izlaze za spasavanje koji omogucuju izlaz iz kola, bez obzira u kakvom je polozaju prevrnuti vagon.

Americkog predsednika prate agenti i u samoj Beloj kuci prilikom njegovog kretanja iz kancelarije u kancelariju. Nijedno neprijavljeno lice ne sme da dodje u blizinu predsednika, pa ipak i to se desava, sto je pokazao slucaj sa Reganom. Dok je predsednik bio Huver, njemu je na jednoj veceri u Beloj kuci prisao nepoznati covek i rukovao se. Odmah je bio uhapsen, jer niko nije znao da objasni kako se taj covek mogao naci u Beloj kuci i u blizini predsednika.

On je odgovorio da samo postuje Huvera i da je usao kroz kapiju u Belu kucu, kroz sva vrata do najintimnije prostorije Huvera da ga niko nije zaustavio. Posle tog slucaja promenjene su sve dotadasnje seme cuvanja Bele kuce.

Danas pripadnici sluzbe bezbednosti pri Beloj kuci tvrde da bi ubicama ( ili ubici ) predsednika Kenedija bilo nemoguce da izvrse svoje delo, jer je oprema tajne sluzbe mnogo bolja i efikasnija nego u vreme Kenedija. Medjutim, mnogi vise veruju recima samog Dzona Kenedija izrecene bratu Robertu, da onaj ko je spreman da izgubi zivot da drugog ubije, tesko da moze biti sprecen da to ucini to jest da nema savrsene zastite za cuvana lica. Kada su Niksona upitali zasto preduzima takve mere zastite, on je

kratko odgovorio : “Trebalo je da budete u mojoj kozi u Karakasu”.

             

   

     Obezbedjenje Breznjeva i Kartera u Becu

I zaista, retko se pamti da je neki sef drzave tako masovno bio napadnut i ponizavan kao Nikson za ove turneje po zemljama Latinske Amerike, kada je prosto bio obasipan kamenicama, konzervama i trulim vocem. Istina, Nikson tada nije bio predsednik, nego podpredsednik SAD, jer je predsednik bio Ajzenhauer. Za vreme susreta Breznjev – Karter, juna 1979. u Becu, dopisnici su javljali da se glavni grad Austrije pod tako izuzetnim merama bezbednosti kakve nisu vidjene ni za vreme tromesecne opsade Turaka iz 1638. godine. Breznjev i Karter su od 15. do 18. juna pomenute godine boravili u Becu i zato je najmanje 6000 agenata i policajaca prebaceno iz drugih krajeva Austrije u Bec. Za vreme razgovora ove dvojice lidera o razoruzanju ( Salt 2 ) desetak helikoptera su po ceo dan kruzili nad gradom. Kicma akcija obezbedjenja bila je specijalna policijska jedinica zvana “ Skorpion “ koja broji samo 150 ljudi, ali su opremljeni svacim sto je moderna tehnika dala za zastitu, pocev od granata koje paralizuju svetinu do teledirigovanih mini-raketa. Jedinica  “Skorpion” se mesec dana pripremala u posebnom zamku kraj Beca da izuci sve metode cuvanja drzavnika. Za vreme dok su se kretali po Becu, Karter i Breznjev su se stalno nalazili unutar “ zastitnog prstena svojih nevidljivih telohranitelja, Specijalne ekipe sa detektorima procesljale “ su drum kojim je bilo planirano da se krecu autokolone Breznjeva i Kartera. Na svakih 50 metara, na krovu obliznjih zgrada nalazio se policijski snajperista sa zadatkom da puca na svakog ko u trenutku prolaska kolone automobila izadje na prozor, jer je izdata stroga naredba da u tom trenutku svi prozori moraju biti zatvoreni. Isto je vazilo i za balkone zgrada, jer se ni tamo niko od stanara nije smeo pojaviti u trenutku prolaza autokolone dvojice lidera SAD i SSSR.